Kratka istorija ćirilice i latinice kod Srba

Srpski je jedan od retkih evropskih jezika koji se svakodnevno piše na dva pisma, i to tako da se ona gotovo savršeno poklapaju. Taj sklad nije slučajan: obe azbuke su u 19. veku uređene po istom načelu, jedno slovo za jedan glas.

Počeci: glagoljica i ćirilica

Braća Ćirilo i Metodije su u 9. veku za potrebe misije među Slovenima sastavili prvo slovensko pismo, glagoljicu. Nešto kasnije, u Bugarskoj, nastala je ćirilica, nazvana u čast Ćirila. Ona je uglavnom zasnovana na grčkom alfabetu, sa dodatim slovima za glasove kojih u grčkom nema. Ćirilica se brzo proširila među pravoslavnim Slovenima, pa i kod Srba, gde je vekovima bila pismo crkve, države i književnosti. Jedan od najstarijih sačuvanih srpskih spomenika na ćirilici je Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka.

Vukova reforma

Do početka 19. veka srpska pismenost koristila je mešavinu staroslovenskih i ruskih pravila, sa mnogo slova koja više nisu imala svoj glas u živom govoru. Vuk Stefanović Karadžić je reformu zasnovao na rečenici koja se pripisuje nemačkom filologu Adelungu: „Piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano.“

Vuk je izbacio suvišna slova (poput ъ, ь, ы i ѣ), iz latinice preuzeo slovo ј, a za glasove kojima su ranije nedostajala jasna slova koristio љ, њ, ђ, ћ i џ. Tako je nastala azbuka od 30 slova u kojoj se svaki glas piše jednim slovom. Njegov Srpski rječnik objavljen je 1818. godine. Reforma je dugo nailazila na otpor, a u Srbiji je zvanično prihvaćena tek 1868, četiri godine posle Vukove smrti.

Gajeva latinica

U isto vreme, 1830. godine, Ljudevit Gaj je u Budimu objavio predlog latiničnog pravopisa za hrvatski. Po uzoru na češki uveo je slova sa kvačicom č, š i ž, a ć je preuzeo iz poljskog pravopisa. Slovo đ je kasnije, 1878. godine, predložio Đuro Daničić, kao zamenu za dvoslov dj, koji se do tada koristio.

Kada je posle Bečkog književnog dogovora (1850) i kasnijih pravopisnih ujednačavanja srpski i hrvatski standard počeo da se zasniva na istoj osnovi, Vukova ćirilica i Gajeva latinica postale su dva lica istog sistema. Zbog toga danas svako slovo jednog pisma ima tačan par u drugom.

Dva pisma u 20. veku

U Jugoslaviji su oba pisma bila u ravnopravnoj upotrebi. U Srbiji su se ćirilica i latinica koristile naporedo: u školama su se učila oba pisma, novine i knjige izlazile su na jednom ili drugom, a mnogi su, zavisno od prilike, pisali na oba. Ta dvojnost je i danas vidljiva u svakodnevnom životu, od natpisa na prodavnicama do poruka na telefonu.

Danas

Ustav Republike Srbije iz 2006. godine u članu 10 propisuje da su u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom. Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, usvojen 2021. godine, dodatno uređuje gde je ćirilica obavezna i podstiče njenu upotrebu. U privatnoj komunikaciji, medijima i na internetu latinica je i dalje veoma raširena.

Zbog toga mnogi tekstovi postoje u dve verzije, a potreba za brzim i pouzdanim preslovljavanjem ostaje svakodnevna. Za to služi naš konverter.